Срећан ти 850. рођендан, Растко!
На данашњи дан, обраћам се Светом Сави, али не формално или из неке навике, већ из потребе да његово дело упоредим са нашом стварношћу.
Јер ако је пре више од осам векова, у друштву које је било неразвијено, затворено и дубоко несвесно значаја образовања, било могуће поставити темеље знања, права и друштвене одговорности, онда је бесмислено да ми данас тврдимо да то није могуће.
Свети Сава је живео у времену које је по степену образовања било далеко од тадашњих држава у околини. Ипак, разумео је нешто што ми, упркос свим ресурсима, институцијама и формалној близини старом континенту, често одбијамо да разумемо: да без образовања нема развоја, без знања нема слободе, а без критичког мишљења нема демократског друштва.
Темељи које је он поставио нису били само верски, као што наш народ мисли – они су били цивилизацијски. Образовање, право и одговорност нису припадали само елити, већ су замишљени као основа друштва. Управо на тим темељима надовезали смо се ми; или смо бар добили историјску шансу да то учинимо.
У савременом свету, образовање је кључна вредност. Оно је предуслов за владавину права, за једнакост. Образовани људи треба да раде у својој струци, ослобођени корупције, политичкох притисака и злоупотребе положаја. Ово нису апстрактни идеали, то су стандарди сваког уређеног, модерног друштва.
Кад бих позвао Светог Саву да, 8 векова након свог рођења, дође у посету имао би шта да види, јер се од његовог времена ништа није променило: друштвена реалност Србије данас показује озбиљан раскорак између вредности и њене примене у пракси. Систем је неефикасан: присутна је корупција и злоупотреба положаја, демократски поредак је нарушен, а критичко мишљење и одговорност су потиснути.
Зато је важно запитати се - зашто? Зато што без образовања нема друштва. Без образовања нема активних грађана, већ само пасивни неми посматрачи и овце за шишање.
Критичко мишљење, које се стиче учењем, анализом и слободном разменом идеја, представља срж вредности старог континента и основа је сваке истинске демократије.
Ако је Свети Сава могао у тадашњој Србији да препозна потребу за развојем знања и интелигенције, онда је поражавајуће што данашња Србија, са свим савременим могућностима то и даље не препознаје. Као да свесно, или чак намерно, остајемо заробљени у примитивизму и страху од образовања. Образован човек поставља питања, а питања угрожавају неодговорне људе.
Зато данас Светом Сави не желим свакодневне честитке. Желим му да његово дело које је на овој територији започео не остане само симбол. Желим му да га коначно разумемо и да образовање схватимо као обавезу, а не формалност.
Управо ту лежи и наша одговорност. Као млади људи, ученици, као будући носиоци овог друштва, дужни смо да знање користимо у служби правде, солидарности и једнаких шанси. То је дужност сваког друштва и суштина европскох вредности Ако је Свети Сава могао да започне тај пут, у времену које му није било наклоњено, а није било наклоњено ни према његовој идеји, онда немамо изговор да данас не наставимо да идемо тим путем.
