OБРАЗ И СВЕТЛО
Гена је одувек имала утисак да касни. Не у минутима, већ у животу. Као да постоји нека невидљива линија коју су други већ прешли, а она је и даље стајала испред ње, бројећи кораке.
Први пут је то осетила када је схватила да јој тишина више прија од разговора. Не зато што није имала шта да каже, већ зато што није знала коме. Људи су јој постајали пролазници, а она себи посматрач. Отац је говорио да човек мора знати шта хоће. Мајка да мора знати шта не сме да изгуби. Гена није била сигурна да ли се те две ствари икада могу поклопити. У школи је напредововала брзо, али је изнутра стајала непомично. Свака победа доносила је нови страх, шта ако следећи пут не успе? Шта ако се покаже да иза свега нема ничега? Пријатељи су јој замерали што је увек негде другде. Дечко јој је једном рекао да има осећај као да разговара са неким ко није присутан. Није умела да одговори. Истина је била да је стално ишла напред јер се плашила да стане.
Пут којим је ишла био је дуг и понекад узак. На њему су постојали тренуци када је могла да скрене, али је бирала да настави право, убеђујући себе да је лакше ићи него бирати. Сваки избор који није направила постајао је сенка која ју је пратила. Светло је увек било испред ње. Не као обећање, већ као изазов. Што јој се више приближавао, то је јаче осећала да је не греје. Када је коначно стигла до онога што је годинама желела, није било еуфорије. Само осећај да стоји на прагу нечега што не уме да назове. Као да је отворила врата и схватила да соба нема прозоре.
Сусрет са старим пријатељем био је тежи него што је очекивала. Разговор је пуцао на местима где је некада текао са лакоћом. У једном тренутку, пријатељ ју је питао:
„Јеси ли срећна?” Гена није одговорила. Не зато што није знала, већ зато што се плашила да себи призна одговор.
Те ноћи није спавала. Ходала је градом, под светлима која су изгледала исто, а ипак свако другачије. Нека су заслепљивала, нека једва осветљавала пут. Схватила је да светло није увек знак правца, понекад је само знак присуства. Села је на клупу и први пут дозволила себи да не зна шта даље, први пут је дозволила себи да покаже слабост и постави питање. У том незнању није било панике. Само тишина која овај пут није болела. Схватла је да образ није у томе колико далеко стигнеш, већ да ли умеш да станеш на том путу и погледаш себе без страха. Схватила је да суштина никада није била доћи до самог светла, него пут којим си дошао, људи које си упознао, и знање које си стекао.
Није знала да ли ће се вратити неким људима. Није знала да ли ће променити пут. Знала је само да више не жели да иде затворених очију. Устала је и кренула улицом која није била најосветљенија. Корак јој није био сигуран, али је коначно био њен, и негде између сенке и светла, Гена је схватила да можда никада није ни тражила крај. Можда је тражила начин да почне.
