Митови и легенде могу да се одгонетну здравим разумом, али шта се деси када је ‚‚камера” та која приповеда такву једну причу? Без неке алатке, тешко се може видети кроз лажи које шапућу и живи и мртви. Ах, али наравно, бесане ноћи нису право време за мистерије које може крити једна направа као што је фотографска камера, и Себастијан је то врло добро знао. То га и даље није спречило да себе поново нађе будан у сред ноћи како зури у направу коју је његов деда направио. Многа питања су се крила иза објектива овог уређаја, али то све може да сачека јутро.
Три јаја на око, парадајз, паприка, со преко тога… нормалан доручак за јединог професионалног фотографа у Чикагу. Доручак представља најмирнији део дана за Себастијана, пре него што се позабави клијентима. Ујутро се чак не чују ни радници са оближњег градилишта. Доказ да цео град воли да спава и после осам, осим особе која га је позвала на телефон баш кад је сео да једе. С нестрепљењем је отишао да се јави.
‚‚Професионални фотограф Себастијан Гонзалес на вези,” с љубажношћу је одговорио са већ запамћеним текстом за јаваљање на телефон.
‚‚Добро јутро Себастијане, Елена овде. Сећаш се нашег разговора пре пар дана?”- нежни женски глас се чуо са друге стране.
Кроз маглу се Себастијан сећао да је срео Елену Милер у парку док је фотографисао пејзаж. Заједно су похађали средњу школу, али због смрти оца се преселила и живела у Италији последњих десет година. Била му је испричала како се вратила пре скоро две године и да тренутно брине о болесној мајци док ради у центру града као руководилац тима за промоцију фирме. Себастијан се био изненадио кад ју је видео, јер за две године, посао фотографа га је одвео свуда и видео је много познатих лица за то време. Нису могли да наставе да причају у парку јер су обоје морали да журе обавезама, али Елена је обећала да ће га позвати да изађу једно вече и надокнаде пропуштено време како је она отишла.
‚‚Да, да, наравно. Има једно место близу парка, па можемо да се нађемо испред око седам? Имам клијенте данас, па највероватније завршавам тад…”
Пре него што је могао да настави, Елена га је прекинула: ‚‚Одговара ми да се нађемо у седам! Ја исто имам неке послове у центру, па ми не смета да се нађемо касније.”
Себастијану је лакнуло, и почео је да јој куца адресу: ‚‚Одлично, видимо се онда!”
‚‚Видимо се вечерас!” Елена је звучала узбуђено док је спуштао слушалицу.
Није често имао прилику да се опусти са пријатељима јер је обрада фотографија знала да потраје. Виђао је пар другова на њиховим венчањима после завршеног факултета, али ни тада није много причао са њима, осим ако у питању није била координација у вези како младенци желе своје фотографије. Ако није био заокупљен обрадом слика, покушавао је да разуме сопстевену камеру.
Камера коју користи је направио његов деда. Како му је бака причала, када је хтео да је испроба по први пут, била је велика олуја у граду. Његов деда је хтео да покуша да направи пар фотографија муња, као и саме олује. Уместо да успешно документује фасцинантне слике, његовог деку је ударио гром. После аутопсије је доказано да је имао унутрашње крварење, и да би то довело до срчаног удара пар сати касније. Оно што је фасцинирало форензичаре, јесте да на лицу места нису нашли ни кап крви, а показано је било да је Себастијанов деда доживео опекотине трећег степена, које би крвариле ако се нико не би збринуо за њих.
После овога, камера, која није била оштећена после удара грома, припала је његовом оцу, који ју је извадио тек после Себастијановог рођења. Од малих ногу се заљубио у сам процес прављења фотографија, и било је очигледно да ће завршити у овој професији. Једино изненађење с овим послом је било то што је једини човек у целом Чикагу који се бави професионалним фотографисањем.
Сам Себастијан није веровао у судбину, али је имао осећао да ако постоји, она му се тренутно смеје у лице због ироније да му је свака недеља наредна три месеца пуна рада са муштеријама због онога што јесте. Без обзира на то, његова љубав према послу је остала на нивоу дечака који је први пут сликао нешто са фото-апаратом када је имао шест година. Са осмехом на лицу је изашао из свог стана и упутио се према Питерсон парку да се нађе са првим клијентима за дан.
Свако у граду је знао коме треба да се обрати ако су му потребне слике и људи му сами испричају како су њихови пријатељи били задовољни Себастијановим радом, и да с великим задовољством препоручују њега и његове услуге. Ретко ко се запита шта сам фотограф види док фотографише. Да ли види нешто што му пружа инспирацију да настави? Или нешто што леди крв у жилама током израде фотографија?
Први пут када је приметио да нешто није било у реду, било је за његов десети рођендан. Када је скинуо камеру са троношца после породичне фотографије, боје на неким људима су биле тамније, док су друге биле светлије. У почетку је мислио да је осветљење покварило слику, али је породица била задовољна свеједно. ‚‚Фотографско око” су то назвали када је споменуо своје недоумице.
Следећи пут је приметио неправилности када је отишао да направи пар фотографија у оближној шуми. Лишће је изгледало мртво, као да је било офарбано погрешном нијансом зелене. Природа, наизглед, се поигравала са Себастијановим видом. Све на фотографији је изгледало погрешно, да не припада ту. У стварности, цео предео је деловао ‚‚нормално”.
Тада му је први пут пало на памет шта ‚‚камера” жели да уради. Да ли жели да му покаже врсту ‚‚истине” какву објектив види?
Увек је себе налазио у истом лавиринту питања. Мора да је поставио на хиљаду њих после тог дана у шуми. Када је пришао оцу да покуша да добије неко објашњење, добио је изговор да је његов дека био луд што се тиче свега што је правио. Али је такође споменуо како га никад није видео да је тако неуморно радио на некој направи као на тој камери.
. . .
Са последњим клијентима је завршио двадесетак минута пре свог састанка са Еленом. Ухватио је градски превоз у последњем тренутку и нашао себе испред договорене локације. Ништа није донео Елени као поклон.
‚‚Себастијане!” - живахан глас се зачуо у његовој близини.
Проклетство. ‚‚Хеј Елена. Надам се да не касним.”
‚‚Наравно да не, ти си дошао на време, ја сам та која је каснила,” нервозно се осмехнула: ‚‚Хоћемо ли?”
Себастијан је држао отворена врата како би обоје могли да уђу и Елена је похитала ка горњем спрату ресторана. Изгледа да је познавала, чак и волела овај ресторан. Стара сећања су наврнула Себастијану у главу. Пре неколико година је био позван да присуствује и фотографише отварању овог места. Често буде позиван на такве ствари и ретко одбија. Углавном буде почашћен добром храном, и чак добије по неки попуст.
Попео се горе да види како је Елена већ изабрала где ће да седе. Приметио је да се загледала у путеве који пролазе поред ресотрана.
‚‚Живописан град, зар не?”, привид осмеха се чуо Себастијану у гласу.
Сакривена туга јој се могла разазнати у њеном гласу: ‚‚Увек био. Иако сам овде већ две године, није исто.”
‚‚Нико не очекује од тебе да поново зовеш Чикаго својим домом. Није лако поново доћи у место које је било све што си знала са петнаест година.”
Очигледно је било да Елена није хтела да прича о свом ненајављеном одласку. Свеједно му је дала најшири осмех који је икад видео на некоме: ‚‚Сад си филозоф?”
Обоје су праснули у тихи смех. Кад су се мало примирили, Елена је завукла руку у своју ташну и извадила коверту.
‚‚Хтела сам ово да ти дам.” С прстом на коверти и дрхтавом руком је гурнула коверту ка њему.
Током дана је имао осећај да заборавља нешто. Сетио се да ни цвеће није купио за своју стару школску другарицу. Полако је подигао коверат са стола, не скидајући очи са Елене. Надао се да оне говоре како је желео да му она каже шта се налази унутра.
Дах му је застао у грлу. Скоро је кренуо да кашље због тога. Чек на хиљаду долара. Упутио је упитан поглед Елени.
Пре него што је могао да зуцне, она је проговорила: ‚‚Колико год овај састанак био личан, исто тако је и послован. Требају ми неке фотографије, са неколико места у Чикагу. Прво је написано на цедуљици која је у коверти.”
Себастијан се надао да је Елена свесна да је то превише новца за неколико слика, али њено лице је било озбиљно док је гледала како и даље држи коверту. Одлучио је да ћутке климне главом. Имаће времена за питања када заврше са послом.
Еленин осмех се вратио после тога. ‚‚Значи, шта наручујемо?”
. . .
Себастијан се вратио у стан око поноћи. Уживао је са Еленом. Њен живот у Италији је звучао као нешто што би пријало и њему. Мир, тишина и опуштенији начин живота. Већ је почео да сањари о стану у Милану.
Такође је показао Елени своју камеру. Сећала се да је радио као фотограф за рођенданске журке док су били средњошколци, али је тек сада по први пут могла детаљније да види камеру. Било му је драго што јој је камера занимљива, али је схватио да би било боље да што пре поприча са њом о суми новца коју му је дала. Такву суму углавном добија на венчањима. Неколико слика код њега не кошта хиљаду долара.
Већ је прошло један док је завршио у купатилу. Сада кад се Елена убацила у јутарњи термин за сутрадан, није одуговлачио да легне у кревет како би био што одморнији за сутра. Данашње слике и клијенти могу да сачекају.
. . .
Тешко је дисао. Хтео је да врисне. Одећа у којој спава му се залепила за тело. Сат је откуцавао негде после четири. И даље има више од четири сата до свог састанка са Еленом. Елена? Сањао ју је. Сањао је? Није имао вивидне снове од своје десете године, а тада су у већини случајева били парализе сна. Елена није била сама. Такође је видео особу која га је подсећала на оца. Само старији и… уморнији, као да нису спавали данима. Особа је изгледала као утвара. Очајнички је покушавао да се сети шта је видео. Ако га кратокорочно памћење није варало, његов деда је на неки начин ушао у Елену? Не, не, то нема смисла. Али снови су увек двосмислени. Зашто баш сања о некоме кога никада није ни упознао? Однекуд се чула грмљавина. Узео је то као знак да покуша поново да заспи.
. . .
Покушавао је да не заспи на ногама. Био је захвалан због каиша који му виси око врата, јер без њега би камера упала у блато које се налазило испред њега, и то више пута. Није заспао до пола шест, и више пута је угасио свој аларм само сат и по касније, док се као мученик није одвојио од свог јастука. Елена га је већ чекала испод свог црвеног кишобрана, јер је било болно колико очигледно је било да је више пута искључио аларм тог јутра.
Киша је дефинитвно помагала атмосфери за фотографисање и није изгледало да уопште смета Елени док се намештала за слике. Себастијан је тај коме се ово време нимало није допадало. Касније ће морати да потроши више времена него уобичајено да улепша слике, а прво на тој листи јесте да поправи осветљење. Мораће да откаже вечерашње клијенте и да види где може да их убаци до краја месеца…
‚‚Хеј, успавана лепотице!”, Елена га је дозвала са очигледним осмехом на лицу због надимка којег се досетила. Зар је било толико видњиво да се није наспавао?
Себастијан јој је уперио мрзовољан поглед, на шта је она праснула у смех. Макар је једно од њих двоје уживало. Направили су још пар слика пре него што су отишли на другу страну града да наставе. Успут су им се придружиле неке Еленине другарице, пар које је Себастијан препознао из њиховог старог одељења, што је одужило сликање на другој локацији.
Када су њене другарице отишле својим пословима, она му је пришла. ‚‚Нисам успела да те ухватим да си иједном погледао у камеру када си већ направио фотографију.”
‚‚Навика. Ако погледам иједну фотографију, само ћу видети колико још треба да радим на њој. Хоћеш да те отпратим до посла?” - неки део њега се надао да ће одговорити да.
Изгледало је као да је хтела да одговри, али се иза њих чуо звук аута како паркира у њиховој близини. Пришла му је, ставила му нешто изгужвано у руку, пре него што је шапнула: ‚‚Хвала за данас. Друга локација је на цедуљи.” Отрчала је до кола пре него што је Себастијан могао да је пита ишта. И Бог сам је знао да је имао питања за њу. Без икакве препознатљиве емоције на лицу је отишао до аутобуске станице да стигне на време да се нађе с другим клијентом, не придавајући нимало пажње на бол који је долазио негде изнутра, са леве стране његових груди.
. . .
Киша је непрестано падала када се вратио у стан. Фармерице су му биле до струка мокре јер га је возач неког камиона, чију марку не препознаје, испрскао док је стајао на семафору. Због тога се раније вратио кући и отказао последњег клијента с којим је требао да се види после шест.
Кад је нашао чисту одећу у орману, сео је за трпезарисјкси сто и почео са радом на сликама, које су му још јуче остале незавршене због његовог састанка са Еленом. Елена… цедуљица коју му је дала данас! Отишао је до свог капута да је извади, и можда добије неке корисне информације за наредно место где се налазе.
Поподневно сунце је увек тамније од било које ноћи. Зато, никад не дај да те оно превари са зецом из шешира.
Ког ђавола је сад ово било? Себастијан је био сигуран у оно што види, и да то није била ниједна њему позната локацију у целом Чикагу. Зашто му је Елена дала криптичну загонетку? Није решио ниједну загонетку од свог детињства и чак тад се показало да није нешто нарочито добар у њима. Спустио је папирић близу себе. Размишљао о могућим решењима док је радио.
Наредна два сата је провео у увежбаној тишини коју доноси његов рад. Већ се научио како да користи разне програме за обраду слика и клијенте које је имао претходни дан су му захваљивали изнова и изнова на његовом раду. Истински му је било драго, али његове мисли су биле заокупљене другим смицалицама.
Покушао је да добије Елену на телефон. Више пута је притискао зелену слушалицу, која је деловала све светлије када би је притиснуо после неуспешног позива. Колико год покушавао, деловало је да вечерас неће моћи да прича са њом.
Већ изнова обесхрабрен је наставио да зури у цедуљу. Реченица је постала као пословица којом би га мајка увек сачекала као дете када нађе себе у проблему. Присећао се њиховог разговора из ресторана. Био ју је питао шта јој се највише свидело док је живела у Италији, док је она с великим задовољством жвакала своју храну. После неколико тренутака му је одговорила да обожава италијанске замкове. Испричала му је како је за сваки викенд имала заказану посету неком од величанствених замкова док је студирала у Милану. Замкови, замкови, замкови… Чикаго има замак. Од једном му је синуло. Хитро је узео свој телефон да позове једног познаника.
‚‚Професионални фотограф Себастијан Гонзалес на вези. Требала би ми услуга, господине Рос.”
. . .
Сутрадан, око десет сати, Себастијан је нашао себе испред најстаријег замка у Чикагу и овога пута је знао да неће заспати на ногама. Свој ауто је паркирао испред улаза, које је деловало као уклето место када нема никога. Господин Рос му је с великим задовољством обезбедио да га нико не омета у његовом ‚‚пословном обиласку” замка. Његово име зна да буде корисно осим кад га људи које никад није срео препознају у аутобусу. Осим што је дошао да нађе одговор на загонетку, такође се надао да ће направити лепе слике замка, не само да подрже његов алиби, него да их среди и прода онлајн уз неку срећу.
Пришао је једној од биљака поред улаза, док није угледао кључ боје фасаде самог замка. С дрхтавим рукама је пришао да откључа врата. Осећао се као кримилац. Непријатно ишчекивање полиције је прошло чим је угледао прелепо декорисану улазну дворану. Био је захвалан што Сунце залази тек за пар сати. Већ је замишљао слике вредне уметничких галерија.
. . .
Неколико сати парадирања у замку касније, Себастијан је видео и сликао сваку собу где је видео нешто, што верује да већина у том тренутку не би разумела. Мораће још једном да се захвали господину Росу за ово. Јер се људи овако осећају кад он услика и потом још улепша фотографије његових клијената?
У процесу истраживања замка је нашао собу која гледа на запад. Упутио се тамо јер није имао још много времена до заласка Сунца. Попео се на трећи спрат, ушао у собу за коју верује да је била остава људима који су живели овде. За посетиоце је углавном забрањено да се пењу на трећи спрат, али није било никога да га спречи овог пута. Соба је била шестоугаона, са прозорима на свим страна осим оним која су делила зид са суседним собама. Поподневни зраци Сунца су слижули као рефлектор због огледала постављеног да гледа у правцу запада.
Себастијан је загледао сваки мали детаљ собе. Деловала је као нормална остава. Његова интуиција му је говорила другачије. Шетао је унаоколо собе, размишљајући, док није чуо одјек својих корака на тепиху. То не би требало да се деси. Поново је стао на исто место, али овог пута ништа није чуо. Одлучио је да седне наспрам огледала, његова леђа пријубљена уз стакло западног прозора и упали своју камеру.
Није дуго чекао док поподневно Сунце није урадило оно за шта је чекао. Зраци Сунца који су погађали огледало, тачније њихов одраз, је пао тачно на место где је чуо да је шупље. Камером је забележио место, још више потврђено светлијом нијансом тепиха испод зрака, у односу на оно што је видео у реалности.
Покушавајаћу да се не стрмоглави низ степенице, нашао се код гепека својих кола и узео је пајсер који му увек ту стоји. Вратио се у оставу, и поново потврдивши локацију, завукао је врх пајсера у под да скине шупље даске. После мало физичког напора, успео је да скине све даске и завири у простор у који би стао јастук - не превише велик, нити дубок. Вратио је своју камеру на уобичајено место где виси око његовог врата и спустио своју руку у плитки простор. Извукао је пластичног белог зеца. Себастијан је мислио да је извукао неку играчку, али је то у ствари била касица за новац у облику зеца који седи.
У моменту, Себастијан је мислио да се неко зафркава са њим. Које су шансе да је ово одговор на загонетку? Али се свеједно уклапало. Поподневно сунце је увек тамније од било које ноћи, је означавало светлост која продире у оставу током касног поподнева. Да је било који други део дана, светиљка која се налазила на једној од кутија би му помогла да види. Зато, никад не дај да те оно превари са зецом из шешира, је представљао бели зец којег је нашао. Из загонетке, зец који се извлачи из шешира је мађионичарски трик, који за циљ има да изненади публику. Нико не би очекивао да ће наћи касицу у облику зеца, већ сви очекују касицу у облику прасета. Себастијан је још који тренутак седео на поду, пре него што је почео да намешта подне даске на своје место. Кад је завршио, кренуо је назад ка својим колима, док је звао господина Роса.
. . .
Прво што је Себастијан урадио кад се вратио у стан јесте да седне на двосед у дневној соби. Цело тело га је болело и умор од данашњег дана га је сустигао без милости. Бели зец му је остао у руци након што је паркирао кола. Покушао је да нађе неки отвор да види шта се налази унутра, али тако нешто није постојало на овом малишану. Отишао је по своју кутију с алатима, како би могао да узме чекић и на неки начин дође до свог следећег ‚‚трага” или неке друге утехе поводом Елене. Назвао ју је пар пута док је истраживао замак, али и даље није било одговора осим говорне поште, чије речи је већ научио напамет.
Када је поломио зеца, комадићи пластике су полетели свуда, али је зато нашао следећи траг, написан на истој врсти папира, која је била цедуља која му је Елена дала. С нестрпљењем је оставио чекић и кренуо да чита.
Месечева немирна соната никада није донела ништа добро. Бесконачност звездане похлепе је дошла на ивицу кроз саму клетву живота. Макар за сада, изгледа да су вољне да пристану на овај плес, добровољно прихватајући своју улогу. С подигнутом чашом на самом крају времена, наздравиће слатким сновима заборава, и ова свечаност ће се завршити грандиозним плесом без и трунке милости.
У поређењу са оним што је добио од Елене, ово је деловао као крај пута на који је послат. Које су биле шансе да само нема потребе да настави? Почео је да разазнаје лагано тупкање кише о бетон, која се после неколико тренутака претворила у озбиљан пљусак.
Помислио је да је умислио куцање на вратима, али када је отишао да провери, видео је поштара. Јутрос када је напуштао свој стан је покупио све заостале рачуне, осим ако није направио неко прекорачење док је возио. Нетремице је отворио врата и поштару је привидно постало пријатније када је угледао Себастијана.
‚‚Добро вече, надам се да Вас не ометам у послу, господине Гонзалес.”, нервозно се насмејао пре него што је наставио: ‚‚Добили сте позивницу. Само потпишите овде.”
Уручио је коверат Себастијану, пре него што је почео да тумара по својој торби да извади папир, како би потписао да је примио мистериозну позивницу. Поштар му је пожелео пријатно вече и Себастијан је затворио врата, не скидајући поглед са ковертe. Печат му је изгледао познато, али није могао да прочисти маглу око сећања где је тачно видео славуја који се налазио на грбу који је печат осликавао. Упијајући сваки детаљ, пажљиво је поломио печат да приступи папиру који се налази унутра.
У име свих чланова ‚‚Ноћних славуја”, позивамо Вас да присуствујете нашем балу под маскама, у част и поглед уназад на све дивне промене у којима смо одиграли главну улогу.
Сутра, кад год нам се придружили, добродошли сте на плес који се огледа у неизбежној вечности.
Саветујемо вам обазривост. Жалосно би било направити грешку.
Последњи пут када је имао било какву очигледну везу са члановима ‚‚Ноћних славуја”, било је кад је завршио средњу школу. Себе су звали славујима и о њима се причало уз шапат, двапут проверити да вас нико не чује. Једино што се о њима знало јесте да су увек добили оно што желе, милом или силом. Себастијану је био понуђен уговор да им се придружи и помогне им да постану међународна организација против ‚‚неистине” кроз њихове очи. Одмах је видео за шта су у ствари жудели кад су му понудили тај уговор. Камера која му је тренутно стајала на трпезаријском столу, упакована у торбицу коју је добио као рођендански поклон.
Прогањали су га, чак и молили да поново размисли о томе да им се придружи, али верује да им је постало досадно да јуре факултетског клинца скоро две пуне године. Задњи пут је о њима чуо из црне хронике неких таблоида, а и тада је случајно налетео на ту вест. Истина везана за ‚‚камеру” коју су они покушали да извуку од њега би само направила веће проблеме него што већ јесте.
Уистину, рано је докучио основни задатак камере. Шта би наизглед изгледало као насумично бирање нијанси, или можда лоше намештени филтери су само били како је камера сама ‚‚комуницирала” са Себастијаном свих ових година. Понекад су била упозерења или похвале, а понекад је само покушала да укаже на оно шта су други људи скривали. Који год био циљ камере или за шта год је трагала, с временом је Себастијан то назвао ‚‚истином”, коју је ова направа приповедала јединим језиком који је знала - фотографија.
Било је очигледно где је његова следећа дестинација. Мораће да пажљиво процени сваки следећи потез који направи, докле год су славуји умешани.
. . .
Удар грома га је преплануо из сна. Киша је добовала о његов прозор, као сат који откуцава партију шаха. Ослањао се о своје шаке док је дубоким удисајима успоравао откуцаје срца које му је звонило у ушима. После шта је деловала као вечност, дозволио је себи да опусти руке и падне назад у своје јастуке с тупим ударом и негодовањем федера душека. Овога пута је била ватра. У њеној сржи, сам изумитељ ‚‚камере”.
Видео је маскиране фигуре у заносном плесу, без икакве представе шта ће их снаћи већ следећи пут када се осврну око себе. Његов деда му је упутио знак да га прати. Одвео га је у отмену канцеларију. Тапете тамног смарагда су красиле зидове просторије. На јужном зиду се налазио велелепно декорисан камин, а наспрам њега сто који је изгледао као да припада неком богаташу. Соба је слабо била осветљена на северној страни, док је с источног прозора допирала светлост пуног Месеца. Осим тапета, на сваком зиду су биле окачене слике ране ренесансе.
Фигура његовог деке је изгледала све светлије, али пре него што се у потпуности сјединила с ваздухом, одвео га је назад до главне просторије. Уместо да пространа балска соба буде испуњена класичном музиком и људима који се лагано њишу уз ритам, у дворани је једино видео нешто што га је подсећало на енергетско поље. Осећао је да је нешто погрешно с тим. Кренуо је да приђе и боље погледа, али је ватра букнула чим се нашао у распону од петнаест корака од поља. Деловало је да се из саме ватре оформио облик тела и лице које је носио је припадало његовом деки. Није могао да докучи његов израз лица, али није било ишта добро.
. . .
Самоувереним кораком се упутио ка отвореним вратима иза којих је допирала музика. Киша која се смирила од синоћ, падала је уз периодично усклађен ритам који је ослушкивао уз помоћ свог кишобрана. Кораци су му одјекивали у додиру с влажним бетоном, док је избегавао да му по која побегла капљица не поквари одело или случајно падне на камеру око његовог врата. Илузија беспрекорног савршенства на њему самом и кроз оно шта уради вечерас је од пресудног значаја.
На улазу су стајала два момка која су сваком госту пожелели добродошлицу и узела његов кишобран. Кад је Себастијан пришао, обојица су му упутила дубок наклон, с осмесима који дају осећај да су свесни сваке тајне коју би неко могао крити.
Момак с леве стране му се обратио: ‚‚Велика нам је част што сте вечерас одвојили време да нам се придружите, господине Гонзалес.”
Био је захвалан за своју маску која му прекрива половину лица, иначе би момак видео Себастијанову нелагодност и стрепњу. ‚‚Вечерас сам ту и у пословном капацитету, исто колико и из личних знатижеља”. Пре него што је момак могао да одговори, упутио се у главну дворану.
Очекивао је да ће бити препознат. Али да ће се то десити на самом улазу, значи да су старији чланови ‚‚Ноћних славуја” упозорили млађе о његовом доласку. Ишчекивали су га, али не у добром смислу.
Главна дворана је изгледала идентично дворани из његових снова. Биле су мале приметне разлике око декорација, али без сумње је у центру требала да се налази лопта енергије из које се фигура његовог деде уздигла претходне ноћи. Бринуло га је што је осећао да му камера вибрира на грудима. Што је дуже стајао у дворани, то је вибрација постајала интензивнија.
Провео је још неко време посматрајући госте како плешу уз класичну музику, или стоје са стране са званицама и пијуцкају вино или шампањац. Уочио је чланове славуја који су покушали да се стопе с масом, иако је било очигледно да су имали циљ. Већ је фотографисао скоро све званице, али је морао да промени стратегију. Окренуо се ка најближој дами да је пита за плес.
Променио је неколико плесних партнерки, док му под руку није дошла девојка за коју је веровао да је чланица славуја. Носила је балску хаљину боје сафира и маску за нијансу тамнију која јој је прекривала предео очију. Пре него што је себе нашао у кругу намењеном за плесање, приметио је како га девојка посматра и покушава да докучи мистерије његове камере. Поклонили су се и уз спорију мелодију кренули да плешу.
‚‚Себастијан Гонзалес, зар не?” - су биле прве речи које му је упутила.
‚‚Да.” осмехнуо се девојци, упркос чудном осећају који се појавио када му се обратила.
Изгледала је као да је нешто хтела да каже, али јој Себастијан није дао прилику за то кад ју је завртео. Њена леђа су била на његовим грудима. Узео је шансу да јој шапне њено име: ‚‚Елена Милер, зар не?”
Кад се поново нашла наспрам њега, забринутост је сакривала њен шок. Махнитим погледом је летела преко дворане, док је Себастијан тражио одговарајуће питање да јој постави. Осмех који му је увек давала јој се неочекивано појавио на лицу: ‚‚Да. Али вечерас мораш да ми верујеш.”
Саветујемо вам обазривост. Жалосно би било направити грешку.
‚‚Надам се да знаш шта радиш.”
Кад се песма завршила, Елена га је одвела у ходник до притворених врата. Тамне смарагдне тапете су му наговестиле да га је довела у канцеларију до које га је одвео његов дека.
‚‚Заједно са Ноћним славујима, твој деда је радио на камери коју тренутно користиш.”- је била прва реченица коју је Елена изговорила кад су ушли у канцеларију. ‚‚Уговор је гласио да ће он направити камеру која види истину. Документација везана за то како је сама камера израђена су нестали с његовом смрћу.”
Бледо је зурио у Елену. Ако би и рекао нешто, то не би било смислено.
‚‚Клетва, или шта славуји верују да је благослов, био је начин на који је твој деда хтео да заштити носиоца камере.”
‚‚Наравно… Дејан је ту заштиту звао светлост. С временом смо преузели то име. Практично је.” Нису више били сами. Себастијан је претпоставио да је то вођа славуја, јер је Елена кренула да се тресе и повукла се ближе њему, док је фигура одевена у црно, с црвеном маском ходала ка столу. ‚‚Увек је говорио како је хтео да сачува носиоца камере коме год да она припадне после његове смрти. То што ти виси око врата је требало да буде основа да се направе још милион таквих камера.”
‚‚Мој деда је веровао да је камера клетва. Зашто?”
По први пут је имао прилику да добије одговоре на своја питања.
На његово изненађење, Елена је одговорила: ‚‚Почне тако што не можеш да се сетиш неких ствари, али можеш да се подсетиш ако постоји доказ о памћењу. Следећа фаза је брисање тих сећања заувек, докле год не изгубиш све. Коначна фаза је смрт.”
‚‚Савршена марионета за искоришћавање.”- био је Себастијанов закључак. ‚‚Докле год се фотограф држи друге фазе, њиме може да се управља.”
‚‚Зато је постојао уговор. Али Дејан је постао сумњичав. Увео је своју такозвану светлост и хтео је да се отараси камере. Ипак, камера је преживела.”
И сада је вођа славуја жели за себе. Изгледало је да никада није открио коју заштиту за фотографа је његов деда увео. Ако је у питању сама камера, онда је одговор на то питање прилично једноставан.
‚‚Иди дођавола.”
Себастијан је усликао вођу славуја и из објектива је искочило енергетско поље из његовог сна. Време проведено у дворани је омогућило енергетском пољу да се ушуња у његову камеру. Постојање поља је једино било очигледно Себастијану, уз помоћ ранијих вибрација.
Енергетско поље је попримило облик човека које је носило лице његовог деке. Кратко се окренуло да се осмехне Себастијану, пре него што је насрнуло на вођу. Оборило га је на под, успут обарајући лампу која је запалила део тапете. Ватра је неконтролисано кренула да се шири, а Елена је кренула да вуче Себастијана из канцеларије. У кратком периоду, од велелепне грађевине је остао само пепео.
. . .
‚‚Колико дуго?” - није знао на шта је тачно мислио, али је било боље него да само вози и допушта мислима да лутају тамо где не треба.
Успели су да изађу кроз споредна врата пре него што је ватра захватила већи део имања. Нису стајали да виде да ли их ико прати, али нису ризиковали и трчали су све док нису стигли до Себастијанових кола. Возили су се ћутке назад до града све док јој Себастијан није поставио једно од небројено питања које је могао.
‚‚Понудили су ми чланство када сам се вратила у Чикаго. За истину иза твоје камере сам сазнала мало пре него што сам тебе срела.” Елена је са сувозачевог места замишљено гледала у једну тачку на поду.
Није знао шта осећа. Како би требало да се осећа. Да ли интересовање које је показивала према његовом раду била само лаж?
‚‚Мој последњи дан је требао да буде када смо били у ресторану. Неке ствари су искрсле и остала сам до вечерас.” Пристизали су до града. ‚‚Никада нисам желела да кријем нешто овако од тебе. Жао ми је.”
Прстима је тупкао по волану. ‚‚Извињење… прихваћено.” - сам себе је зачудио својим речима, али је дозволио да га разум не води овог пута. Сам се сусрео са методама славуја и превише добро је познавао људску похлепу. Није желео да изгуби шта год да су он и Елена градили.
И њу је изнендио својим одговором. Окренула се да га погледа са осмехом који је заволео и пре него што га је видео на слици. Био је свестан да жели да га види и сутра, и накосутра, и дан после тога… докле год је у прилици за тако нешто.
Скренуо је у њену улицу, и зауставио кола испред куће њене мајке. Седели су у тишини неколико тренутака, гледајући звездано небо. Није знао шта му следи у животу, поготво због цене коју ће платити због коришћење камере. Није желео да размишља о томе сада када је са Еленом.
‚‚Нисам знала да умеш да плешеш.” - кроз осмех му је рекла.
‚‚Мајка ме је учила док сам био мали.” - опуштено јој је рекао.
‚‚Требало би да поновимо.”
Себастијаново лице је било заглављено између шока и среће. Немо јој је климнуо главом. Елена му је намигнула, пожелела лаку ноћ и изашла из кола. Још неко време је остао испред њене куће. С осмехом на лицу се одвезао назад до свог стана.
Дејан се смејао као никад у животу. Шта је остало од његове душе кроз енергетско поље је било довољно да се врати и остане још који дан у објективу камере његовог унука. Успео је у ономе шта је намерио. Клетва није скроз поништена, али ће омогућити Себастијану миран живот на неко време.
Када је успоставио заштиту на камери, није знао да ли ће да проради. Није знао да ли је сама камера довољна да доведе њеног носиоца до вође славуја. Али је успео. Сада више нема никога ко може да искористи камеру против човечанства.
Био је разочаран што не може да прича са Себастијаном. Толико много ствари би имао да му исприча. Сада је макар нашао некога ко ће му показати лепшу страну живота.
Једини показатељ да је и даље у објективу камере, јесте било лагано пуцкетање батерије. За пар дана ће пуцкетање нестати, батерије ће се испразнити, и с тим ће Дејан да се врати тамо где је требао да се нађе први пут кад је умро.
Дао је разлог Себастијану да се нада за ново сутра. Суморна истина коју му је камера показивала цео живот је превише за само једну особу. Сада ће имати с ким да је подели.
