У нашој кући, изнад врата, стоји једна стара славска икона. Поцрнела је од времена и дима свећа, али очи светитеља на њој увек изгледају као да имају сопствени извор светлости. Деда је говорио да се те очи не виде ако ти је у души мрак. Ја сам тада мислио да су то само приче за нас децу, док се није десила она зима кад је снег пао до појаса, а глад ушла у многе куће у селу.
Мој отац је био човек који је своје „образовање” носио у длановима и кичми. Није имао велике школе, али је имао образ чист као горски поток. Те зиме, богати газда Радован је понудио оцу посао. Требало је да превезе неку робу преко планине,по путевима које нико није смео да гази. Радован му је обећао џак брашна и нешто новца довољно да презимимо без грча у стомаку.
„Пази само, Милисаве,” рекао је Радован, чешкајући се по дебелом врату док смо стајали у његовој топлој соби. „Ако те зауставе на стражи, рећи ћеш да су то дрва за цркву. Ако покажеш овај папир, нико те неће питати шта је испод цераде. Само ћути и гледај своја посла.”
Отац је погледао у папир, па у Радована. Испод цераде нису била дрва, већ препродато жито које је требало да иде држави, док су људи у долини буквално гладовали. Радован је хтео да отац својом чашћу покрије његову крађу.
Вратили смо се кући пешке. Ветар је брисао тако јако да ми се чинило да ће нам однети лица. Отац је ћутао целе вечери. Гледао је у ону стару икону, па у мене и сестру како делимо последњу кору хлеба. Светлост лампе бацала је дугачке сенке по зидовима.
„Стидиш ли се ти мене, сине, што нам је кућа празна?” упитао ме је одједном. „Не, тата. Али гладан сам,” одговорио сам искрено, плашећи се његовог погледа.
Устао је и пришао прозору. Напољу је владао потпуни мрак, али се снег белео неком својом, чудном светлошћу.
„Видиш, Стефане... учитељ у школи те учи како да пишеш име и како да рачунаш. То је за памет. Али човек се заиста образује тек кад одлучује шта ће да уради са својим ликом – са својим образом. Образовање није ништа друго него чување те светлости да у теби нема никакве таме, да ту светлости ништа не угаси, па ни глад. Ако сутра лажем на стражи, ја ћу донети брашно, али ћу угасити светлост у овој кући. Нећеш више моћи да ме погледаш у очи, а да у њима не видиш Радованову лаж.”
Сутрадан, отац није отишао код Радована. Остали смо гладни још три дана, док комшија који је заклао овцу није поделио месо са свима. Радован га је после исмевао пред целим селом, називајући га „будалом која не зна да се снађе”.
Али те вечери, кад је отац сео за сто, његово лице је изгледало другачије. Било је нечег свечаног у њему, као да се сва она светлост са иконе прелила на његове црте. Стајао је усправно, а његов поглед није бежао. Тада сам разумео – он је био заиста образован човек. Он је свој образ извајао из части, а не из користи.
Данас, када год дођем у ситуацију да нешто прећутим зарад малог интереса, сетим се оца и оне зиме. Схватим да школа даје занат, али живот тражи образ. Без образа, човек је само сенка која лута, ма колико диплома имао у фиоци. Част је она светлост која ти дозвољава да се погледаш у огледало и препознаш човека у себи.
Право образовање је способност човека да сачува своју светлост – свој образ – чистим пред собом и пред другима. То није знање које се буба из књига, већ снага карактера која ти не дозвољава да тргујеш својом чашћу. Само човек са образом може бити истинска светлост у свету који често бира мрак лакшег пута.
