Образ и светлост
,,Лажу нас! Команда лаже! Има нечег изва-“, стражарева шака је склизнула на његова уста и одсекла крај хистеричног вапаја.
,,Види, ухватили су још једног.”
,,Некога доводе из Западних шума! Гледај!”
,,Који је то по реду ове године?”
Жамор се разлегао по главном тргу док су сви зурили у групу стражара која граби несрећникове руке, покушава да му обузда разјарени говор и вуче га по земљи, како се чини у правцу Ментиријума. Људи су гледали запрепашћено, као и сваки пут. У последње време су често проналазили несрећне људе који су набасали на необјашњиве догађаје Шуме, али сваки пут је призор језивији од претходног. Човек је успео да се отргне и ухвати за високи камени стуб поред трга. Није престајао да узвикује: ,,Лаж! Све је ово лаж! Морате да ми верујете, у оној шуми је и-”
Нико не зна шта се унутра заправо деси сваки пут када некога доведу из шуме, као да се нико више не заинтересује за њих. Чудно да немају породице, пријатеља, па макар познаника којег би занимало где је. Не желим никад да знам како је остати незапамћен, обрисан из историје постојања. Загазио сам скоро сваки метар ове земље, угледао сваку боју која се преломила преко овог насеља, удисао арому његове свакодневнице откад знам за себе, па зар је у реду да ме свет отпише као да ме никад и није било? Ја никад нећу дозволити да моје ближњи падну у заборав тек тако. Односно моја бака, она је све што имам. Не знам где су ми родитељи, она о томе не воли да прича. Успео сам да сакупим само шачицу информација о њима од понеке старе главе која их се још сећа. Наводно су нестали без трага, а да никоме ни реч нису рекли. Бака не воли кад покушавам да извучем нешто из ње, углавном промени тему или каже да се не сећа. Када би само знала колико ме то излуђује!
,,Још једна особа је пронађена заблуђена у близини Западних шума”, шарке дотрајалих дрвених врата су зашкрипале по мом уласку у наш мали дом. Одмах ме је запљуснуо мирис непребројивог биља који је висио са таванице кухиње. ,,Бако? Јеси ли ме чула?”
,,Да, да...Већ одавно се зна да свако ко се приближи том месту полако изгуби разум. Велика ствар! Не знам зашто је руља још увек тиме запањена”, звучала је мрзовољно, као што и јесте сваки пут када се ова теме покрене. Наставила је да меша неку своју смешу опорог мириса не окрећући се ни на секунд, као да ради све у својој моћи да не прида било какав значај ономе што сам јој рекао.
,,Зар те нимало не занима шта се свим тим људима десило? Где оду када их Команда преузме?”
,,Команда каже да добијају сву потребну помоћ. Не оптерећуј се тиме”, говорила је неким незаинтересованим, монотоним гласом. Третирала је моју радозналост као бесмислицу. Увек је говорила како је мешање у послове Ментиријума губљење времена, јер они ипак знају шта је најбоље за све, иначе не би били ту где су.
,,Али зашто онда-”
,,Лука, доста!” - бака никад није повисила глас на мене, саму себе је затекла изненађену. Рамена су ми се благо спустила, а поглед прусмерио на моја стопала. Постајао сам све више свестан тога да уколико нешто и зна, нема намеру да расправља о томе са мном. Закривљеним кажипрстом у облику српа ми је подигла браду, очи као да су јој се пресијавале кајањем. ,,Имам посла у Санаторијуму, вратићу се касно.” Оставила ми је бледуњави отисак пољупца на образу као што је то иначе радила сваки дан, углавном јер је само дотле могла да досегне.
Радила је као исцелитељка откад знам за себе. Наша колиба, како сам назвао бакину кућу једном док сам био дете, јер је од споља изгледала тако ситно да је деловало скоро немогуће да било ко живи унутра, била је увек окићена сваком врстом лековитог биља која би могла да вам падне на памет. Иако колиби не би штетило да има мирис или два мање, неоспориво је да тако тесан простор садржи неизмерну количину брижности којом ју је бака испуњавала откад је преузела старатељство нада мном. Не могу рећи да ме питање мојих родитеља не погађа, али она је била све што ми је икад било поребно. Поред огреботина, прелома, грипа и главобоља, нико не исцељује ране душе боље од ње.
Попео сам се на спрат колибе и кроз прозор до мог кревета гледао како се креће кроз уличице до Санаторијума. Насеље се полако стишавало, пијаце празниле и људи разилазили, док су се топле нијансе зрака полако претапале у тамније црвене. Кроз свега неколико минута све куће, улице, вртови и тргови су били као потопљени индигом. Одувек ме је фасцинирала светлост која је допирала из кристалног свода. Како ли само настаје! Мислио сам да су старије комшије ученије и да би њихова памет знала одговор на то питање, али на сваку моју знатижељу су одговарали збуњено и посве незаинтересовано. Након што сам био ућуткан и отеран неколико пута по постављању тог питања, одлучио сам да сазнам сам. Једног дана ћу открити тајну тог светла које ме мами. Имајте моју реч!
*
Не знам ни у које доба се бака вратила у колибу, али док сам се ја наредног дана пробудио, ње већ опет није било. Имам осећај да је у последње време више међу својим биљем него са мном. Али добро, то макар значи да имам цео дан за себе. Излетео сам из колибе што сам брже могао, да ми не прође ни секунд дана узалуд. Преко ноћи као да ме је обузео неки недокучиви осећај, као нека интуиција. Десиће се нешто вредно проживљавања.
Јутра у Насељу су оно што чини рана устајања вредним. Кристални свод буде прекривен искрама и забљесцима који као да завеју врхове кућа за добро јутро. Моје жељне очи буду редовно заслепљене зрацима који се нагло одбију о суседни кристал, али то је цена коју ћу платити сваки дан уколико ми дозвољава такав призор. Уколико наканите себе да скренете поглед, угледаћете трг који постаје све живљи из минута у минут. Људи излазе из кућа, улице поново попримају улогу неуређене саобраћајнице, а простором се разлеже врева разбуђеног народа. Дан није могао почети боље, осећао сам се као једно са својим родним место. То јест, све док нисам угледао онај део трга. Чинило ми се као да још увек могу да видим трагове његовог напора, његових покушаја да се одупре силини стражарских руку. Не могу да избришем слику из главе. Одјеци мучениковог запомагања су ми одзвањали у ушима. Хтео сам да се сагнем, да додирнем место по којем су му се беспомоћне ноге вукле, као да бих се на неки начин приближио његовом искуству и осетио стање његовог тела, његовог ума. У том тренутку очи су ми залутале у правцу стуба, истог оног за који се јуче ухватио у нади за спасењем. Направио сам неколико корака ка њему, шака ми се сама од себе уздигнула и положила на неко средишње место камене творевине. Осећај је био студен и непријатан. Не знам шта ме је навело на следећи корак, тело ми се прилепило уз стуб обгрљујући га рукама на начин идентичан човековом јучерашњем покушају. Напипао сам нешто. Налик је папиру натопљеним воском. Врхом нокта сам огулио ивицу са камена и повукао остатак. На длану ми се налазио квадратић занимљивог материјала. Прекривао га је цртеж дрвета...,,Западна шума”, изговорио сам толико тихо да ми се чини као да је количина ваздуха премашила тон. Зашто би неко оставио такво нешто на полеђини стуба? Помислио сам да се варам, али не. То је то, мрко стабло и пурпурно лишће, омањи кристали који лупкају један о другог при сваком поветарцу, који се ствара само у том подручју.
Папирић који ми се сад налазио у џепу панталона ми је копкао мисли током читаве јутарње шетње Насељем. Нисам желео да допустим да ме то лудило опет обузме, али пут који је водио ка Шуми као да ме је дозивао. Ноге су ми се саме кретале ка необјашњивој хладноћи тог места. Осећај од јутрос ме није варао, стварно ништа не може да ме заустави. Заобићи стражаре је најлакши део, Команда можда јесте паметна, али не довољно да стави надзор на сваки улаз. Неизмерна језа и адреналин су ме обузели одма при уласку у ту замађијану сабласт. Улице града никада нису биле хладне колико прореди између овог дрвећа. Кристално лишће раздрагано поветарцем испуњавало је подручје злослутном мелодијом. Читава атмосфера ме је пунила нервозом, кожа ми је од језе постала налик на шмирглу, али кораци су се само низали ка напред. Било је немогуће одредити колико сам дубоко зашао у шуму, зато што је свако дрво сличило оном претходном, и оном поред њега, и оном испред... Престимулисаност ми је захватила читаво тело, слика преда мном је била искривљена, и следећи закорак је био довољан да завршим на тлу. Кладио бих се у све бакино биље да је мој пад затресао читаву шуму, или се макар тако чинило. Добра страна мог наглог сусрета са леденом земљом била је та да ме је поново освестио. Било ми је потребно неколико минута да се вратим на ноге, јер ме је реалност сустигла. Нисам могао да верујем шта радим. Читаво Насеље је знало да овуда ни најтупљи становник не би пришао. Али кад сам већ ту... Не могу сад да станем, зар не? Још увек у благој неверици због своје немарне одлуке, наставио сам даље, правио сам насумична скретања у нади да ће се нешто указати, нека аномалија, неко чудо. Кроз звоњаву дрвећа сам чуо нешто налик на разговор два дубока гласа. Капљица леденог зноја ми се слила низ десну слепоочницу када сам схватио да разговор постаје све гласнији и гласнији. Да ли им се приближавам или, још горе, да ли се они приближавају мени? Наставио да ходам још неколико метара када сам испред себе угледао ширење прореда између дрвећа које води ка некаквој чистини. На моју срећу, са чистином је друговала стена довољно велика за некога попут мене да је искористи као заклон, и могућу извидницу.
Нисам се преварио, заиста су ту стајала два човека, стражара. Нешто су чували, изгледало је као некакав улаз. Како је деловало, продирао је у камени бок краја шуме. Око самог отвора су били изрезбарени којекакви симболи који ми нису деловали познато. Улаз је би потпуно разјапљен, једино су два стражара стајала пред њим и водила необавезан разговор који сам се у почетку трудио да разумем. Авај, битније је смислити како ћу ући унутра. Срце и мозак су ми замењени чистом интуицијом чију потребу задовољава само мој продор у мистерију тог пролаза. Надомак мојих стопала је био пар каменчића. Искористио сам погодност ситуације и бацио их што сам даље могао, правцем који је водио назад до Насеља. Обојица су махинално подигли главу на звеку палог камења. Тела као да су им поскочила изнутра, очи се разјапуриле, а руке дохватиле прву ствар која је сличила оружју. Отрчали су од улаза уз неразумну вику која је одјекнула читавом шумом. Док су Глупко и Тупко јурили за паром камења, ја сам искористио прилику да наставим са својим планом. Добро, плана баш и није било, али циљ се знао - истражити куда овај отвор води. У тренутку као да је сва бојазан из мене ишчезла, ушао сам у оно што се испоставља да је напуштени рудник скоро трчећим кораком. Испуњавао га је мркли мрак, осим по које искре кристала улеглих у стеновите зидове која би ми ограничавала пут кретања. Након свега неколико метара ушетао сам на чистину усред рудника, личило је на неку малу пећину. Нисам сигуран за шта је служила, али одма испред је изгледао био још један пролаз. Гомила камења га је чинила непролазним. Не могу сад да се вратим, било би узалудно. Покушао сам да померим један камен са врха и успело је. Накратко сам помислио да ће ми успети, али већ кад сам ухватио други тло под ногама ми се затресло. Крајњи део чистине на којем сам стајао се одломио и заједно са гомилом камења урушио ка доле. Врисак који сам изустио се одбијао о кристале на таваници рудника и прострујао кроз читаву стеновиту масу. Читаво тело ми се утопило у брзу подземну реку чији ме је студени ток водио у непознатом правцу.
*
,,Хеј, ко сте ви?! Куда ме то водите?” - покушавао сам да се изврпољим из стиска огромне двојице који су ме носили утабаним путем кроз шуму необичног дрвећа. Мом успеху, или боље рећи неуспеху, да се избавим није помагало то што ме је њихов чудан свод заслепљивао.
,,Опусти се. Само желимо да ти помогнемо”, однекуд се чуо женски глас. ,,Ево, већ смо стигли.”
Спустили су ме на тло које је било потпуно другачије од оног у Насељу, топло и прашкасто. Испред мене се пружала анфилада сламнатих кућица од неколико метара. Било је необично пријатно само стајати ту и посматрати околину потпуно другачијих боја. Моја засенутост призором је прекинута када ми се исти женски глас поново обратио. Имала је црну косу са црвеним праменом који као да је давао изјаву о њеној личности. Кожа јој је била тамнија од моје, а на лицу јој се оцртавао доброћудан поглед.
,,Мислим да је боље то да санирамо што пре”, спустила је поглед и прошарала га по мом полумокром телу. Збуњено сам спустио поглед и угледао да ми колено крвари, уз још понеку мање значајну посекотину по рукама.
Лежао сам на неком сламнатом кревету док ми је мазала некакав мелем по ранама и превијала ми колено. Нисам могао да се суздржим да не изустим: ,,Ко сте ви? Какво је ово место?” Подигла је главу и погледала ме право у очи док је изговарала: ,,Ово је стварни свет, а ми смо исти као и ти, само коначно освешћени.” Ниједна једина реч ми у том тренутку није била јасна, што се у мом погледу могло и приметити. Завршила је са превијањем и почела да објашњава: ,,Види, знам да си збуњен тренутно и то је сасвим у реду. Живео си у пећини читав свој живот. Знаш, огромна камена купола прекривена кристалима који је обасјавају? Мислио си да је то све што постоји, али управо си набасао на свет. Кристали је не обасјавају, већ рефлектују зраке Сунца”, уперила је прстом нагоре и показала на огромну лопту заслепљујућег сјаја, ,,и Месеца, када падне ноћ. Команда то крије од вас. Не жели да знате да постоји нешто даље од-”
,,Чекај мало, успори!” Имао сам осећај да ће читава глава да ми експлодира од свих ових речи. ,,Откуд ја овде?”
,,Пронашли смо те у језеру недалеко одавде. Мислимо да си некако прошао кроз водопад и сручио се у њега. То би објаснило повреде. Сва срећа па смо момци и ја били близу да те приметимо.” Показала је главом ка она два огромна мушкарца који су га довели. Слабашно са подигао руку и махну им нервозно.
,,У реду, али како ви онда знате за Команду?”
,,Јер смо сви дошли из пећине.” Групица људи се приближавала, сви су попут ње имали црвени прамен у коси. ,,Наши преци су ти који су је пронашли и одлучили да изграде тајно насеље како би имали заклон у случају непогоде, али се неколицина њих временом искварила. Решили су се свих зачетника, затворили све излазе из пећине и отад раде све у својој моћи да људи Насеља не сазнају праву истину. Неки од наших предака су сачували сећање на спољашњи свет и пренели нама. Одрекли смо се свега да сазнамо истини и све досад смо смишљали план како да освестимо и остатак. У међувремену смо изградили заједницу овде, у случају да неко нов пронађе излаз, као што си ти сад.”
,,Али зашто би Команда то урадила? Шта имају од тога да нас све држе тамо?”
,,Зар није очигледно? Желе контролу, желе моћ. Свесни су да је спољашњи свет толико простран да не би могли све да нас контролишу, па су нас поробили, а ми се нисмо ни бунили.”
,,Ако је све ово што ми говорите истина, зашто их нисте већ открили људима?”
,,Није тако лако. Сваки пут када пошаљемо некога да проба да се инфилтрира назад у пећину, нестане.” Поглед јој се спустио ка доле, као да је боли да уопште размишља о читавој овој причи, коју на крају крајева свакако проживљава. „Да ли би ми додао мелем? Спустила сам га поред тебе.” Испружила је руку ка мени, а моја је уронила у кантицу пуну некакве обојене масе. Погледао сам је посве зачуђено када сам ивукао црвену шаку из кантице. „Извини, моја грешка. Остала нам је боја ту. Правимо је сами од онога што пронађемо по овим шумама. Знаш, ово ти је таман прилика да одлучиш - да ли си један од нас?” Погледао сам је накратко, захватио поново боју прстима и обојио неколико праменова том јарком ознаком. Гледали су ме са осмехом и ускликивали.
,,Не могу да учине да сви нестанемо, зар не?” Гледали су у мене помало збуњено. ,,Размислите мало. Ако се сви вратимо заједно и продремо у пећину, ко ће им веровати и да нас све прогласе лудима?”
,,У праву је придошлица”, неко отпозади је прокоментарисао.
,,Дакле? Да ли сте за?” Никада нисам био сигурнији у сопствене речи као овде, под наградним зрацима сунца, међу људима који обећавају. Погледи су се разлегли по групи, понеки несигурни и уплашени, али сви сигурни у једно - без изговарање и једне једине речи, одлука је донета и ништа нас више не може зауставити.
