Реч директора

Издвајамо...

Театру у походе - "Дама са камелијама"

На трагу идеје да се не занемари брига о позоришној култури и образовању младих генерација, које тек треба да заузму места сталне позоришне публике, при новосадској гимназији „Лаза Костић“ формиран је ваннаставни облик рада, под називом „Театру у походе“, који од оснивања, стручно и професионално води проф. Весна Новаковић.
Активности поменутог ваннаставног облика подразумевају примену и реализацију организованих ученичких посета различитим жанровским остварењима из домена професионалне позоришне продукције. Остварени континуитет у посетама реномираним позоришним кућама из Новог Сада и Београда током протекле три позоришне сезоне, јасно говори у којој мери се овај облик афирмисао међу ученицима, за које се слободно може рећи да, захваљујући „Театру у походе“ – на најбољи могући начин прерастају у нову, образованију генерацију сталне позоришне публике.

 

ДАМА СА КАМЕЛИЈАМА

Црвени тепих на улазу као да нам је давао почаст што крочимо њиме до просторије заплета и расплета. На самом улазу дочекали су нас људи са дискретним осмехом који као да нам се захваљује што смо дошли ту, што нисмо као већина која се предала систему који нам држава намеће. Улазак на велика врата и велика количина светлости која се разбуктала кроз тамне ходнике опасане великим хладним зидинама ме је очарала, те измамила осмех на моје лице.
Напокон, тренутак када су се све мисли које су се преплитале по мојој глави утихнуле. Почетак представе.
Сам контраст измедју звука и тишине понекад уме да буде граница буђења осећања. Први глас изговорен у тамној тишини је привукао пажњу гледаоцима. Тај глас је несебично поделила са нама Нанин коју је тумачила Калина Ковачевић. Осећаје су нам преносили Милош Биковић као Арман Дивал и Марија Вицковић као Маргарита Готје.

Наш познати млади глумац Милош Биковић нашао је времена за краће дружење са нашим ученицима

На почетку сазнајемо да је Маргарита Готје жена са ставом, која захваљујући својој лепоти пролази кроз живот разврати и блуда. Да би живела у таквом свету мора се тако и понашати. Маргарита је 1 арогантна девојка, којој су прилазили само грофови или добро држећи мушкарци. Маргарита је, нажалост, цео свој живот боловала од смртоносне болести-туберкулозе. За време њеног боловања у посету јој је стално долазио један младић, без њеног знања.
Две године након њеног опоравка опет долази исти младић али на потпуно другачији начин. Арман је њу неизмерно волео, док то њу није занимало због финансија којим је младић располагао.
Пошто се љубав не може сакрити чак ни иза хладног лица обливеног обманама и лажима, они су припали једно другоме. Тој љубави нико није могао да се супротстави све до једног дана, док се није умешала особа која садржи у себи највише љубави и искрености-Арманов отац. Он је забранио Маргарити да се виђају, искључиво због њене прошлости. Невероватно је колико је прошлост битна за изградјивање будућности.
Она је због толике љубави према Арману заиста поверовала његовом оцу и почела је да мрзи себе. Оставила га је. Иако је знала да ће због тога умрети, Арману је рекла да је морала то учинити јер се враћа старом животу. Животу лаке лутке којом су се богаташи играли. Иако то није желела, учинила је, мислећи да ће тако спасити Армана од своје себичне болести. Као и на почетку представе појављују се у позоришту гледавши своју представу, обојену животним шарама.
На сцену опет излази црна блуд и разврат. Тамне очи и извештачени осмеси прогутани знатижељом. Излази тама недовољно окићена светлошћу. И излази љубав поцепана на две стране, опет један део на новац а други на осећајност. Арман док је гледао своју љубав у тудјем загрљају је знао, осетио је да је то варка, да је превара јер је веровао слатким речима Маргарите.
Маргарита осушена од туге и боли леже у кревет опасана тугом.
Арман долази на коленима и проклиње дан кад је његов отац пришао њој и замолио је на њихов растанак. Моли је за опроштај јер је сазнао истину. Љубавни ланац који их је држао снажно привезане једно за друго није попустио. Мрак који је дошао на њене очи представља светлост којом су запечатили своју љубав.
Заједно загрљени, склопљених руку је склопила очи и напунила просторију мраком
и тишином.

 

Андријана Јовановић и Ивана Маринко  I-1