Реч директора

Издвајамо...

Лаза Костић

Лаза Костић родио се у селу Ковиљу, поред манастира Ковиљ, 1841. године ,на Три јерарха у поноћ. Његов отац Петар био је граничарски подофицир, касније капетан. Мајка Христина, родом из угледне трговачке породице Јовановића, рано је умрла и Лаза ју је једва запамтио. Сву бригу о њему преузели су тетка и ујак који су га необично волели и размазили. Прилично имућни, обезбедили су му безбрижно, ведро детињство и младост и током целог раног живота живео је у изобиљу и материјалној сигурности.

По завршетку основне школе у Ковиљу и два разреда немачке гимназије у Панчеву,уписао се у новосадску гимназију, док је више разреде гимназије и испит зрелости завршио у Будиму. Већ у гимназији забележена је његова изузетна надареност, нарочито за стране језике и захваљујући томе он већ у раној младости добро познаје немачки, мађарски, француски, енглески, као и класичне језике - грчки и латински, и то му је омогућило да у оригиналу упозна европски и класичну књижевност и да стекне свестрано образовање какво није стекао ниједан наш песник. Студије права Костић је завршио у Пешти 1864. а 1866. године положио је и докторат из правних наука.Тезу је бранио на чистом латинском језику, тако да је та промоција била датум у историји Правног факултета Пештанског универзитета.

 

Када је 1866. постављен за професора новосадске гимназије, он је већ био познат песник широм српства. Увек жељан нових доживљаја, већ следеће године напушта службу у гимназији и путује у Париз на светску изложбу, а затим на Свесловенску етнографску изложбу у Москву, где је држао запажене говоре. Када је у мају 1867. на изборима за Новосадски магистрат победила Милетићева народна листа, Костић је изабран за великог бележника и на том положају је остао пуних пет година, до маја 1872. У том истом периоду био је и члан варошког суда, посланик Карловачког сабора, а 1873. на Милетићевој листи изабран је за шајкашког посланика.

 

Притваран је два пута, 1872. и 1876. због оптужби да је врбовао добровољце за Србију. Оставши без сталне службе, материјално необезбеђен, оптерећен дуговима прелази у Београд у нади да ће бити изабран за професора Велике школе или управника позоришта. Тада је постављен је за секретара српског посланства у Петрограду, али је на тој дужности остао само четири месеца, јер је после пада Ристићеве владе смењен. Био је и уредник либералног листа »Српска независност«, али је после избијања Тимочке буне морао да се склони из Београда и Србије у Нови Сад и Суботицу. На позив кнеза Николе одлази из Суботице на Цетиње, где је уређивао »Глас Црногораца«. Сем тога, као политички изасланик кнеза Николе повремено је путовао у Беч, Београд и Нови Сад. У пролеће 1891. услед неслагања са кнезом апсолутистом, кришом напушта Црну Гору и враћа се у Нови Сад.

 

Услед неимаштине одлази да живи у манастир у Крушедолу, а био је и чест гост у богаташкој кући Дунђерских. Ту доживљава позну љубав према младој Ленки Дунђерској, која га је инспирисала за његову најлепску песму Santa Maria della Salute. Под старе дане жени се Јулијаном Паланачки из Сомбора, својом дугогодишњом љубави и стално се настањује у Сомбору. Решивши се материјалних брига, могао је да предузме више путовања по Европи. Боравио је у Француској, Швајцарској, Италији, а често је посећивао различите аустријске бање. Последњих година живота сасвим је престао да пише, углавном је преводио. Због политичког опредељења, а још више услед неповољних критика о његовој поезији, Костић је био готово заборављен. Педесетогодишњица његовог књижевног рада врло је скромно прослављена.

 

У једном бечком санаторијуму 9. децембра 1910. умро је песник, драматичар, преводилац, мислилац и теореточар, омладински идеолог и борац за национално ослобођање - Лаза Костић.

Santa Maria Della Salute




Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит' лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пеп'о спалит' срце и луб;
тонут' о броду, трунут' у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат' у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страд'о,
многе сам грехе покај'о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма',
за чим сам чезн'о, чему се над'о,
све је то давно пеп'о и пра',
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал' ипак нећу никога клет';
шта год је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к'о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал' тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
-сву вечност за те, дивни тренуте!-
Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к'о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње - а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. -
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезим свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к'о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све к'о у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал' нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о мог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
у рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит' путе,
сунцима засут' сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.


* * *