Реч директора

Издвајамо...

Премијера "Београдске трилогије"

У суботу, 29. новембра 2014. у 19 часова наше Школско позориште извело је премијеру „Београдске трилогије“ Биљане Србљановић, у режији професорке Весне Зечевић.

Савремена, актуелна тематика која потреса све генерације нашег друштва привукла је пуну салу ученика, родитеља, пријатеља, професора, колега, ...

 

Приказани су проблеми људи из дијаспоре који су покушали да нађу срећу под неким другим небом. Несрећни, незадовољни, понекад очајни личе на безнађе из којег су отишли, а понели га са собом. Бежећи од регрутације, рата, националистичке митологије упадају у калуп неког света у коме  траже стари.

Пратили смо три паралелне приче које се дешавају на новогодишњу ноћ. У све три приче осетимо несрећу, сличне животе у Прагу, Сиднеју, Лос Анђелесу. Делиће старог живота из Београда примећујемо у сваком од њихових станова, у свакој њиховој мисли и понашању. Отишли су покушавајући да избегну последице режима, али нису уронили у тај други свет, нису раскрстили са старим. Зло, неслогу, лицемерје, лаж, превару донели су у  својим коферима у далеке земље, јер нису превазишли неостварено и недосањано.

Ликови су махом интелектуалци којима у рођеној земљи није било места. Све их повезује не тако интелектуално вредна особа (Ана Симовић – Тања Дрчелић), која упркос свему успева у рођеној земљи и то их додатно унесрећује.

Драма критикује Србију – политичку и друштвену ситуацију деведесетих година прошлог века, али  то је критика нашег, па и европског друштва, тачније понора у који падамо већ деценијама. Лажне промене по ко зна који пут убиле су наду у Кићи (Стефан Југовић) и Мићи (Марко Милошевић) из Прага , Милошу (Душан Вукадиновић), Дулету (Михаило Перић), Каћи (Маја Баић) и  Сањи (Рената Киш) из Сиднеја, Мари (Снежана Кнежевић) и  Јовану (Бојан Бабић) из Лос Анђелеса. Али, ту су и споредни играчи који иду својим животним путем без превише размишљања и успевају – Ана Симић (Тања Дрчелић) и они који су оличење културног дна друштва -  Дача (Марко Милошевић).

Били смо сведоци глуме и самог драмског комада који је далеко изнад  од онога што се може назвати средњошколским. Наши ученици су готово професионално изнели тежину праве позоришне представе.

Вешт  режисер  знао је да препозна и оживи кључне моменте у драми, да нас пренесе у њихов свет , да осетимо морални пад, душевну  бол и културно слепило које нас и даље опседа... Сценографија, умешно распоређивање глумаца на сцени, снага емоција коју они преносе, ритам дешавања и још много тога било је потребно да би режисер  мукотрпним и дугим радом научио   своје талентоване  ученике и унео дах живота у представу.

Бекство од стварности уз алкохол, марихуану  и  покушај заборава сопствених неспособности  и   бесциљности ликове ове драме гурају  још дубље, у бесмисао лажног породичног живота, срамну продају себе самог, безразложну смрт ... Најгоре је то што су  они људи око нас, препознајемо их  и то је оно што ову драму чини јаком, актуелном и живом. 

проф. Лидија Огњановић